FESTIVAL KRATKE KNJIŽEVNE FORME ZATON 2020 – Jovica Đurić Major – Oblutak

OBLUTAK

Otkako ga buice izrodiše valjajući oronulo stenje, beše omalen, pravilno izvajan, srebrnast oblutak. Da li iskonski ili iz samosvesti postojanja zavoleo je pogibenu snagu talasa da ih je o nevremenu dočekivao razdragano detinje, diveći im se, a ujedno, instiktno prkoseći im, odmeravajući smelost srca sa snagom koja obrušavaše obale. U tome je bio mađioničarski dovitljiv i nestašno hrabar.
Međutim, u dugim satima mirnih voda drugovao je, ne sa vršnjacima, već sa pridošlim ribama i šarolikim svetom ptica selica, opijajući svoju nezasitu radoznalost magiskim pričama o putovanjima koja su stvarnija od ovodanog života. Slušajući ih u sebi je stvarao slike modroplavih gorostasnih talasa koji su se propinjali do samih vrhova oblaka nad zaljuljanim morem, za njega nešto poput divljih konja sa razbarušenim grivama koji dolaziše, s’vremena na vreme, na potočno pojilo. Opsednut neskrivenom željom da vidi i doživi taj nepoznati, razuzdani svet neobičnosti, dani su mu odmicali usporeno, u jasno narastajućem unutrašnjem nemiru da je, ne retko, javno prkosio i glasno ponavljao da su svi i sve okolo njega ustajali mulj, usidrena dosada, jednolični zvuk i da je ono tamo tamo bolje, da je tamo … eh, tamo!
Kada voda poče da se kovitla, pa da se muti, vladari vira krstiše oblutkov bunt, znatiželjstvo lakovernog srca, škodljivim za potonje naraštaje te ga orobiše mahovinom međ’ stamenim čuvarima buičnih hirova, orobiše ga da se primiri, smiri i preobrazi. Na taj su ustaljeni način predupredili pojavu zagađenja potočne okoline, da je nemirni oblutak bio prisiljen na posluh. Primoran, satima i satima slušao je savetodavne upute o blaženom poretku njihovog vira u kom su se svi odreda ogledali, diveći se bistrini, skladu, opojnosti i spokoju. Tako je i bog, Sunce, sa plavom nebeskom svitom silazio ka njima i kupao svoje šarolike raskoši duginih cvetova. Iz tih propovedi saznao je da potiče od najstarijih, najvećih i najtvrđih stena na svetu i da će uporno pregornim radom, savesno obavljenim dužnostima prema obavezama rodne vode izrasti u zlatno žuti pesak, a da će za uzvrat, vremenom, nataložen sa odgovornim žiteljima vira postati ogroman bedem bujičinih prevrata. Uto su ga i strašili, a ujedno i pretili sa koje kakvim sumljivim spodobama koje nikako ne spavaju, koje su crnje od najcrnje noći, zlobnije od odrona i koje paganski žive, daleka im kuća, nizvodno od vodotoka.
Ipak, iz proleća u proleće, sanjario je oblutak i uporedo kovao planove o odlasku u tajanstveni beskraj nenadanog i neočekivanog. Vešto za svoje godine glumiše grešnog pokornika, pokajnika kome se razum razbistrila, a pamet dozvala k’sebi i na videlo iznela zasluženu zahvalnost stenomudrim temeljonosačima zadužbine bistre budućnosti. Zatvorskim samovanjem naučio je da može biti šta hoće, a hoće i što neće i što ne može, ako zna da primeni presvlačenje duše. Rano je naučio da vara, shvatajući da sve u životu ima svoju cenu.
I tako, na susretu zime i proleća, iskoristivši podmuklu nadolazeću huku koja kažnjavaše neposluh zemlje oblutak se nenadano, na očigled sviju, baci u prvi talas. Sa njim se kotrljao dugo u pomahnitaloj mutnini ne osećajući ni strah, ni zamor, ni bol, ni tupu stešnjenost…Osećao se srećnim jer je sreća bila na njegovoj strani.
Kojom je daljinom odmakao, kojim dubinama domakao, koliko je vremena protrčalo sa njim nije znao odgonetnuti, ali kako je voda postajala mirnija, jasnost mu se vraćala i on razaznavaše da ga tople struje nose novim raznobojima i tanano čudno čulnim predelima. U sebi je osećao da je na kraju puta, da je na dohvatu onog „ono tamo bolje“. Pred njim se obistinjavaše snovohvatne priče iz vira koje su mu sad nekako bile ružno smešne prema životu koji vri u svetlu neizmerne lepote. Pogledno je gutao sve nadolazeće pred sobom prepuno sjaja i glamura, magičnih boja, opojnih zvukova i pokreta zadržavajući prefinjenost i duh prošlosti u podnožiju vulkanskih stena. Te, sivometalne građevine nepreglednih visina, zidane samim kosmičkim rukama, dostojanstveno i strpljivo su stražarile, i u vodi i nad vodom, sa odlikovanjima od bisernih školjki i svetlucavih korala, sa silnim mačevima i oštrim harpunima. Ta stamena, monumentalna okeanska vojska zračila je nevidljivu sigurnost u vremenu koje ne postojaše. Okolo njih lepršao je podvodni svet gracioznih balerina, samosvoj i neponovljiv, ali ipak, pritajeno oprezan, ne dotičući se tih goropadnih vojnika, valjda odveć sviklih na njihovu surovu nepobedivost koja se jasno oslikavala olupinama carskih galija pod njihovim stopalima. Sve je bilo odveć lepršavo, skladno ali pomalo hladno, kao oblutkova razglednica iz belog sveta koju mu davno podariše ptice selice u onom njegovom viru, u ono njegovo doba.
Od sveg što ga je odveć uzbuđivalo u toj novotariji života bili su penušavo beli talasi, veliki ožiljci nepresušnog plavetnila u neprekidnom skladu sinfoniskih pokreta, što ne mariše ni za koga, i ni o čemu. Bilo ih je raznoraznih i po lepoti oblika, veličini, snazi, huku, zanosu i … ali zajednička im je bila, za običan svet nerazumna a tvrda odlučnost u nakani borilačkog samouništenja. Njihovo uverenje da nakon ovozemaljske misije postaju zvezde na magičnom platnu neba oblutak nije sasvim razumevao ali ga je prihvatao otvorenim srcem ni ne sluteći da je za talase pogled na svet vrlo uprošćen. Za njih su sve obale bili podanici. Ta zadivljujuća samosvest da se rušenjem gradi davala im je pravo na plemenit ponos pravednih ratnika jurišnika koji su više znali nego što su govorili, i više umeli nego što su pokazivali, nametajući dostojanstvo kao dar i sudbinu. I oblutak, sam među svima, odojen nadom pobednika, predavao im se dragovoljno. Jahao je sa talasima, uvlačio im se u krvotok, mačevao se sa odsjajima svetlosti i tame, pevao njihovu himnu i …. I tako postajući deo razbarušene beline, beskrilno je uzletao sa magličastim kapljicama talasa diveći se nedohvatnim bistrinama na kojima gospodariše, njegovo blaženstvo, bog svetlosti. Kao da sve postajaše radi njega, Sunca.
I ko zna koliko i kako bi oblutak trajao da iza svakog talasa nije nadolazio drugi, još snažniji i u samoubilačkim zahtevima odlučniji. I oblutak bi deo onog što je od uvek želeo biti, bolji i spretniji od svih, i rastao je sa svim oko sebe i jurišaše zaronjen u dušu talasa. I video je dušu talasa kao dušu univerzuma, kao svoju dušu. I bio je njihov, samo njihov… sve dok ga ne očekivano kao izdaja, nenadano, bezrazložno ne odbaciše i izbaciše na nepoznatu obalu, mesto koje ne beše „ono tamo tamo bolje“.
Ležao je iscrpljeno zbunjen, nepomično na peščanoj dolini koja tišinom ličiše na napušteno groblje. U njemu je zamor bio snažan i strašan da ga strah obuzimaše. Nemajući kud oblutak se zaboravom uvuče u sopstvenu ljušturu, potčinjen samo sebi, kao dužnik životu i poče da kopni. Nemoć je u njemu izbijala i ružno dugo trajala na peskovitom licu zemlje u liku nostalgije, izazivajući tužnu misao o njegovom viru, srcu tako blizu, a očima tako daleko. Šiban vrelim, nemilosrdnim očima boga neba tamnio je iz dana u dan zapitkujući samoga sebe šta mu je sve ovo trebalo. Gubeći ritmički dah u isušenom vazduhu stezao je srce bez jauka, ćuteć, isposnički verujući u kosmički usud pravednosti da kraj ne boli, da blizina kraja primorava da se bolje oseti život, i da je ono tamo tamo bolje, ono tamo… Nije ga zanimala nema okolina bezličnog, nepreglednog, bestelesnog caklastog peska i ako ga je bez napasti, skoro rodbinski, ubeđivala da je on sudbinski, sada deo njih, da je on, ustvari, tu da bi postao pesak koji će u naslagama jačati i izrasti u stenovitu i odbranbenu moć napasnim talasima. Oblutak nije mogao, nije hteo da primi tu već, za njega poznatu misao da je život ono što se događa a ne ono što se srcem želi. On je sam sebi bio snaga talasa, on je bio talas, on je bio…
Između vere i istrajnosti postoje nenadani obrti koji rukovode tokovima života i gone da se učini ono što se u normalnim okolnostima ne bi učinilo. Kada i najmanje postoji odgovor, javi se tren sudbine da potvrdi sebe. U noći nemira, kada se na horizontu boriše nebo, zemlja i more, kada se munje kao razbojnici igraše pravde, nad njim se prosu talas, a zatim drugi, treći, veći i veći …
Kao plen bio je ulovljen, bio je spašen, bio je živ, bio je talas ! I iz osame ne verovanja vratio se raskoši nade podvodnog sveta kome, po pravu sopstvenog uverenja, pripadaše. Po prvi put shvatio je da ne treba da dosegne život, već da sebe preda životu i kao nagradu dobiće život. Ipak, načet obalsko zatvorskom samoćom slutio je da se u njega uvukao crv sumnje, lukavi oprez, i da ništa nije kao ono pre. U početku tom zloslutnom iskustvu pridodavaše opravdanje u pravo na stečeno saznanje i veštinu, ali što se više kretaše po prostranstvima raznolikosti uviđao je da ga to napušta mladalačko znatiželjtvo i da ga obavija smutna, srcelomna smirenost. Gledao je sanjalačkim očima i prkosio bez želje za saznanjem o početku i kraju sveta, već željom da oživi svaki dati mu trenutak ne bi li ga život čuo i u sledećem segmentu pružio više. Voljno je prestao da čeprka po prošlosti, da lista spomenare. Prestao je da se povlači unutar sebe kao puž u kućicu, sa uverenjem da nema dragocenih uspomena od trenutka sadašnjeg, sa ubeđenjem da je život raj, i da raj privlači raj..
Smele odluke se donose uvek na prečac. Tako je i oblutak iz sebe izvukao poslednji dah samopouzdanja i vinuo se nanovo mladalačkom izazovu, talasima. Zbacio je misli o večnom trajanju uveravajući sebe da je on zemlja, voda, vazduh, varta u jednom komadu. Odlučio je da traga srcem i da nestane. Nestati danas ili sutra isto je kao i bilo kog drugog dana, ozvanjao je eho talasa. I opet je bio ono što je oduvek želeo. Bio je ravan talasima koji su ga oblikovali po volji sudbine. Pokretačka snaga samoodržanja u njemu bivala je samo ljubav prema svemu što je mogao dotaći, videti, doživeti, osetiti… Ljubav rađa ljubav, život nema reprizu, a svi putevi vode ka nepovratu. Jedino je lepota nedokučiva u trajanju i ona ga je privlačila silom zemljine teže i bivala nesebični nosilac večnom traganju. Vratila mu se vedrina a sa njom i lutalačka radoznalost ka prostranstvu bez početka i bez kraja. Krao je i otimao snagu talasa, bistrinu neba, nestalnost oblaka, smernost sunca, sanjalačku uzvišenost zvezda. Krao je srcem davno zaboravljenog vira odavajući se putovanjima bez želje da sazna šta posledice donose. Ništa mu nije bilo strano i neshvatljivo na putu pred njim koji nije savršen ali je njegov, osim magličastog odsjaja nostalgičnog prapočetka u ono tamo njegovom viru.

Jovica Đurić Major

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.