FESTIVAL KRATKE KNJIŽEVNE FORME ZATON 2020 – Aleksandar Petrović – Školjka

Školjka

Prababa Jadranka nikada nije videla more, ali je školjku brižno čuvala u maloj škrinji pored kreveta. Nije se obazirala na naše tvrdnje da to što čuje kada je prisloni na uho nije huk mora, već okolni zvuci koji se uvlače u izuvijani sedef. Govorila je kako ona razaznaje svaki talas.
„Tragovi ostaju i kada ih zametnemo“, ponavljala je, mumlajući sebi u bradu.
Mladića koji joj je poklonio školjku, pomenula je neposredno pre nego što je prestala da razaznaje naše likove. Bio je vojni doktor, visok, crnomanjast i pogleda zamućenog od svega što je video pokušavajući da spase živote izmučenih vojnika. Nije se vratio. Devet meseci kasnije rodila se moja baka.
To je sve što smo ikada saznali o njemu.
Nama ta priča nije bila do kraja jasna, nismo čak ni znali da li je istinita, pa smo joj povlađivali jer su joj sećanja već tada postala paučinasta.
Ćerku, moju baku Vidosavu, prepoznala je još dva puta pre smrti, ali smo joj moja majka i ja do kraja ostali stranci.
Poslednje što je rekla pre nego što je otišla bilo je: „Obale ne postoje.“
Baka nije mnogo marila za slanu ljušturu. Držala ju je u vitrini sa staklarijom i ostalim sitnicama koje su je podsećale na majku. Kada bi me čuvala, retko je izlazila iz kuhinje. Deda je tada već živeo samo na slikama i u uvek istim anegdotama tako da sam, kako bih prekratio dosadu, uzimao školjku i s njom se sakrivao iza debele zavese u dnevnoj sobi.
Jagodicama prstiju nežno sam dodirivao neravne površine spoljašnjeg oklopa, trudeći se da taktilno zapamtim svaki njegov nabor i neravninu. Ipak, više sam voleo glatkoću svetlucave unutrašnjosti. Smirivala je napetosti koje su rasle kako je baka sve češće zaboravljala da ugasi ringlu i posrtala hodajući između stvari u pretrpanom stanu. Borio sam se u sebi da li to da kažem majci ili prećutim, plašeći se da tako ne narušim svet u kojem sam se osećao sigurno.
Baka me je najviše zbunjivala kada bi mi pričala čudne pripovetke koje nisam razumeo. O balerini koja je dobila pismo i prestala da igra, udovici koja jede smokve i smeje se ili kapetanici broda koja nije smela da zakorači na kopno. Inače sam mnogo voleo priče, pogotovu one u kojima na kraju svi žive srećno do kraja života. Verovao sam da je to jedini mogući ishod, barem je tako bilo u bajkama koje mi je majka čitala pred spavanje.
Povremeno bih, kada bi me obuzeo nemir, prislonio školjku na uvo u nadi da ću čuti ono o čemu je prabaka pričala. Otkucaji srca bubnjali bi u krivudavim hodnicima i vraćali mi se kao odjek. Tešio sam se da će mi se i taj zvuk, kao mnoge druge nedorečenosti, same otkriti kada budem porastao. Željno sam čekao taj trenutak.
U međuvremenu, Vidosavu su odveli u bolnicu kada je rekla da i ona sada čuje šum talasa u nemim zavijucima. „Ono što se ne može otvoriti, rodiće se ponovo,“ šapnula mi je dok joj je majka pakovala odeću u kofer. Nisam voleo da joj idem u posetu. Plašila me je sva ta belina koja je zapravo bila siva, bakin daleki pogled i odmahivanje rukom na svaku reč koju bismo joj majka i ja uputili. Nije skidala školjku sa desnog uha. Bilo mi ju je žao, ali sam joj i zavideo. Jako sam želeo da čujem što i ona. Tada sam i odlučio da ću se, kada porastem, baviti proučavanjem školjki. Verovao sam da ću tako imati priliku da zaronim u svet prepun saznanja zanimljivijih od onih pripovesti koje sam do tada znao.
Nakon studija biologije nastavio sam da se usavršavam kao konkolog.
Potpuno me je obuzelo proučavanje ljuskara. Školjke sam poznavao do najmanjih pojedinosti. Zavirivao sam u njihovu unutrašnjost. Posmatrao njihovo meko tkivo pod mikroskopom. Merio sadržaj fosfora koji blagotvorno deluje na mozak. U rukama držao bisere. Čak i one crne. Simbolika školjki i bisera poticala je od njihovog morskog porekla. Treba duboko zaroniti u vodu da bi se izvadila ta čistota koja je u vodi skrivena. Želja za saznanjem učinila je moj um propustljivim za svakojake podatke, mahom nebitne koji su mi bespotrebno opterećivali, a nijedan od njih mi nije pomogao da proniknem u skrivene poruke, mnogo važnije od onih o pojačanoj strasti, za koje sam bio siguran da svaka školjka nosi u sebi.
Ona porodična već je dugo vremena bila na tavanu. Majka Tihana je volela red i funkcionalno pokućstvo tako da je suvišne predmete čuvala u kartonskim kutijama sklonjenim od svakodnevnih pogleda. Retko smo razgovarali. Bio sam previše zaokupljen dovršavanjem naučnog rada, a ona, ne želeći da me ometa, sve češće je boravila u svojim tišinama.
Na odbrani doktorata, neposredno pre početka izlaganja, uhvatio sam njen ispošćen, ali još uvek brižan pogled. Nisam bio siguran da li je čula bilo šta od onoga što sam pričao. Kad smo se vratili kući, nestala je iza zavese i posle nekog vremena izašla, držeći u ruci hrpu novčanica čiju je vrednost pojela loša ekonomija. Pružila mi ih je uz osmeh. Te večeri, nakon što je otišla na spavanje, pronašao sam koverat zihernadlom zakačen sa unutrašnje strane zavese. Bio je pun novih banknota, odavno van opticaja, koje su šuškale pod prstima.
Seo sam u fotelju i uključio televizor.
Četiri dana kasnije, u frižideru sam pronašao školjku. Ostavio sam je tu, ne želeći da zbunjujem majku. Već sutradan ju je premestila na svoj noćni stočić. Majka je sve češće izgovarala nesuvisle rečenice od po tri-četiri reči. Samo je pokoja, u prolazu, bila upućena meni. Sve ostale je šaputala u uho školjke koju je nosila sa sobom. Stajala bi tako ispred vrata kupatila zureći u kvaku i tiho mrmljala, dok joj se po kućnoj haljini širila vlažna mrlja.
Dugo sam oklevao. Upravnik odeljenja me je ubeđivao da je tako najbolje za sve, kako majka može da boravi u nekadašnjem bakinom apartmanu i da su posete dozvoljene svakog dana. Spakovao sam je na brzinu, tek osnovne potrepštine, želeći da se to preseljenje što brže završi. Pre nego što ćemo izaći iz stana, okrenula se, držeći školjku u ruci, provirila je u dnevnu sobu, a onda me pogledala.
„Plima je surovija od oseke“, rekla je i krenula ka stepeništu.
Dok smo se vozili ka domu pitao sam se da li je moguće zavideti ljušturi?
Dane sam podelio na rad i odlaske kod majke. Ostatak vremena gledao sam kroz televizor, trudeći se da umrtvim um koji je odjednom imao toliko nemogućih pitanja.
Da li je zaborav priprema za odlazak? Da li tako raskidamo veze koje nas drže za telo i prepuštamo se nečemu uzvišenijem? Možda podsvesno želimo da na kraju, pa makar i po cenu da se ne sećamo i onog dobrog, budemo što bolji jer je prazna tabla prijemčivija od one ižvrljane. Ili je sve to genetska lutrija koja slučajnim odabirom dobitnika puni statistiku koja zadovoljava privid da svako umire na jedinstven način.
Kada mi je majka rekla: „Senke su svetlije od vremena“, naslutio sam da je rastanak blizu, iako nisam želeo da poverujem u to. Poljubio sam je u čelo i izašao iz prostorije. Ujutru me je probudila zvonjava telefona. Za sve formalnosti sahrane pobrinula se odgovarajuća služba u domu. Rekli su mi da je otišla dostojanstveno. Iz njene sobe jedino sam uzeo školjku, ostale stvari su razdelili.
Danima nisam izlazio iz kuće. Jednom dnevno naručivao bih hranu, mrljavio je, gurajući ostatke u frižider koji je već bio pun kutija za dostavu. Izlazio sam jedino na terasu i zurio u ljude koji su prolazili ispod mene. Nisam uključivao ni računar, ali sam mahinalno proveravao aplikacije na mobilnom telefonu, više zbog želje da smanjim napetost nego da bih se zaista uključio u virtuelni svet.
Tako sam i video imejl naslovljen sa Ponuda za posao.
Institut za istraživanje sećanja nudio mi je mesto u interdisciplinarnom timu. Prihvatio sam poziciju ni ne gledajući pažljivije uslove i mesto rada kao ni načine istraživanja. Jedino mi bilo bitno da pobegnem što sam dalje mogao. Da će mi se želja ispuniti shvatio sam kada sam dobio avionske karte za Aberdin. Institut se nalazio na naftnoj platformi u Severnom moru, nadomak škotske obale. Pošto se helikopter spustio na mali heliodrom, upoznao sam se sa saradnicima i ostatak večeri prespavao u kabini.
Sutradan me je glavni nadzornik sproveo do laboratorije i prvo sam uočio akvarijum sa tri školjke nalik onoj koju sam poneo sa sobom, samo što su ove bile mnogo veći primerci. Najveća od njih i jedna manja otvarala su se nadesno, a druga nalevo što je bila retkost. Šanse za razmnožavanje bile su im minimalne.
„Nazvali smo ih školjke tešiteljke, umesto bisera stvaraju utehu taložeći zaborav. Ne znamo mnogo o njihovom ponašanju. Nadamo se, s obzirom na ugled koji imate u konkološkim krugovima da ćete naći način da nam prenesete ono što budete otkrili. Esencija zaborava je jako moćan lek, ako dospe u pogrešne ruke može da postane ubitačno oružje“, rekao je nadzornik zabrinuto.
Primenjivao sam najsavremenije metode proučavanja. Bilo je bitno održati ih u životu i nenasilnim metodama doći do saznanja. Na snimku magnetne rezonance u školjkama su se videle okruglaste strukture veličine manjeg jajeta. Nisam mogao da dokučim od čega su bile sastavljene. Pretpostavljao sam da do taloženja zaborava dolazi nakon filtracije sećanja, ali nije mi bilo jasno kako ona uopšte dospevaju do njih i kako školjke biraju ona koja će uzeti kao građu, a koja će odbaciti.
One su ćutale su i sve dublje se povlačile u unutrašnjost konhe. Jedino sam mogao da ih nacrtam i detaljno opišem. Jedne večeri, koju sam već skoro dokrajčio, osetio sam poriv da im ispričam svoju priču. Možda će ih to pokrenuti da mi se otvore. Pokuljalo je iz mene sve ono što nisam imao kome da ispričam. Osetio sam olakšanje.
Probudio sam se za radnim stolom.
Tog popodneva uginula je najveća školjka. Prilikom ultrazvučnog snimanja nije davala znake života. Odlučio sam da to prećutim i pustim da neko od saradnika pronađe ostatke. Za svaku promenu stanja bilo je potrebno pisati izveštaj, za šta nisam imao ni snage ni volje. Dve manja primerka pomerio sam u suprotan ugao akvarijuma i prikačio na njih merače zaborava. Mašine su ćutale.
Ko zna kako bi se sve završilo da istraživanje nije naglo prekinuto tajanstvenom smrću jednog od kolega, dežurnog oficira koji je te večeri radio na beleženju sećanja. Ujutru su pronašli njegovo beživotno telo blizu zaštitne ograde bazena sa školjkama. Na snimku sa sigurnosno kamere videlo se kako stoji u laboratoriji. Čulo se nekakvo ječanje i povici muškaraca, iako je u prostoriji bio sam. Posle nekog vremena samo se srušio na pod. Institut je brzo zataškao incident, ne želeći da skreće pažnju. Nije bilo vremena za pakovanje radnog materijala, rezultati istraživanja ionako su pripadali poslodavcima.
Stan me je dočekao neprijatnim zujanjem ventilatora na frižideru i potunjenim mirisom ustajalosti. Nastavio sam sa navikama tamo gde sam stao. Bilo mi je potrebno vreme da saberem misli, a to ne bih mogao ako bih smišljao neki novi početak.
Odlazio sam u postelju, uz prijateljsku nesanicu i zurenje u utišani ekran. Znao sam da ću uskoro morati da se pokrenem ili prepustim. Bez obzira na sve nisam bio od onih koji se predaju, ali nisam u sebi pronalazio bilo kakvu motivaciju da promenim svoj dan. Nju napaja smisao, a njega nije bilo ni za lek. Umesto toga, samo gomila sećanja koja su se lepila za mene poput celofana ne dozvoljavaljući mi da dišem.
U mraku, prošaranom svetlima emisija o kuvanju osluškivao sam školjku i pokušavao da kontrolišem udahe i izdahe.
Mislim da je bio petak kada sam, podgrevajući bezukusni rizi-bizi iz konzerve začuo nekakvo krčanje. Pomislio sam da se uključio radio, iako ga nisam slušao od kad sam se vratio. Prošao sam sve prostorije u stanu dok nisam došao do spavaće sobe.
Šum je dopirao iz školjke. Stavio sam je na uvo. Majčin glas zvučao je isto kao kada mi je čitala bajke. „Obale ne postoje“, ponovila je nekoliko puta.
Seo sam na krevet.
Ostatak vikenda, ili mi se bar tako činilo, preležao sam u postelji. Iako mi je pidžama bila vlažna od znoja, odložio sam tuširanje za kasnije, kad god to bilo.
Slušao sam. Majčine reči su bile uvek iste. Utešne.
Zaborav je veliki i moćan.

Aleksandar Petrović