POETSKI OPUS ANĐELKA ZABLAĆANSKOG

Anđelko Zablaćanski

POSLEDNjI TRAG

Umorne mi usne
I čelo uzorano godinama:
Poškropi svojom rosom,
Pomiluj dahom jutra
I mirisom puti,
S vrhova najslađih dunja
U toplim nedrima.

Zarobi me mislima.
Ukloni poslednji trag slobode
Svim mojim lutanjima.
Veži me pogledom vodnjikavim
Suzom strasti što nosiš
Skrivenu od ljudi u sebi.

Zastavu pobednika pobodi
U moje srce,
Od tuge i žudi tkano.
Salij strahove olovom užarenim,
Dok klečim pred tvojim ćutanjem,
Izrečenim prazninom:
U davnim noćima mojih ludosti.

PRECI I POTOMCI

Duboko u meni zaćutali su preci.
(Njihovi životi i smrti tiho uviru),
Svi oni koje veri učiše žreci
I oni koji s krstom živeše u miru.

Uz Dažboga im loza prvi put olista,
Sa svakim stolećem rađala je više,
Da sva plodna, sva rodna dočeka i Hrista
I opet zri posle šestnedeljne kiše.

A onda, dođoše nova vremena, ljudi:
Oni što otkidaše najbolje lastare.
Čovek čoveku poče prestrogo da sudi;
Svaki bol mog roda prećute i zanemare.

Loza nam biva kraća, grožđe kiselije,
Grozdovlje ne veruje da ih koren hrani.
Sve prošlosti zaćutaše kô da ih nije,
A u mojim grudima na levoj su strani.

Od predugog ćutanja moja bѝla zvone,
Iza mene ostaće prah, pepeo, dim.
Ugasiću svetlost, gledati sutone,
Poslednjim pogledom predelima svim.

EPITAF

Lazi Kostiću

o, vi gospodine ludi, neopisivi
šta vaše reči traže u njenoj kosi
odavno ste mrtvi, a veoma živi
i kome inat u vama dugo prkosi

o, vi ljubavniče ludi, neuhvatljivi
kako vaš život je uvek iza smrti
kako ste tako pravi i kad ste krivi
zašto u njenom bilu vaš um se vrti

o, vi pesniče ludi, nedodirljivi
zašto na njenim ružama cveta vaša jesen
i kad prolećem joj se vuku oblaci sivi
kako da poveruje u vaš lik zanesen

2. novembar 2020.

TRAŽIM

Desanki Maksimović

Ne ostavljaj me samu
sred nemuzikalne svetine,
mogu me povesti putevima bez vida
u najgušću tamu,
ne ostavljaj me tu gde za stih se ne gine:
među pesnicima bez stida.

Ne ostavljaj me bez tajne:
u pesmi, u strepnji, u bilo čemu;
s njom znam samo kako šapuću trave,
kako su nečije oči sjajne,
ili kako reč ubija tugu golemu
negde između sna i jave.

Ne ostavljaj mi tišinu,
jer o nju ću se saplesti na svom pragu,
u sebi tražeći oči svih predaka
i opravdanje za ovu prazninu:
u kojoj ne čujem pesama sliku dragu,
već zvona nejaka.

Ne traži mi obećanje
da umem i mogu večno da trajem za te,
još niko nije i neću ni ja,
ali veruj mi, od tebe zavisi moje postojanje,
moj lik će s tobom brojati sate,
u tvom sjaju on će da sija.

Ali kad na samom kraju
za sebe i druge potražim pomilovanje,
reci – to nije slabost nego velika snaga,
svih koji traže i onih koji ga daju,
jer spas je pokajanje –
s verom da duh nam je ispod kućnog praga.

9. januar 2021.

BRAĆA

Petru Petroviću Njegošu

O, zaludni moji Crnogorci:
Zar ne znate ko je kakve vjere?
S tri se prsta tvrda voćka lomi,
Ne sa šakom niti pred Alahom
Ko što čine Latini i Turci.
U njih nije takvog učitelja,
Ko što u nas bješe Sveti Sava:
Tvorac srpske vjere i porijekla.

O, čestiti moji Crnogorci,
Što palite kandilo i svijeće,
Čašu žuči bez meda pijete,
Jer se medom izdajnici ‘rane,
A ne znadu šta s’ u njemu miješa,
Sva kukuta i pelin Germana,
Ladoleži Anglosaksonaca,
Bez lipova cvijeta s namastira.

O, sva braćo: Srbi, Crnogorci,
Čuvajte mi pokrov na Lovćenu,
Čuvajte mi vjeru svetosavsku,
Ne ubijte brata izdajnika,
Već mu grijehe srcem oprostite
Kad se vrate vjeri pradjedova.
U košnici kano pčele vrijedne,
Skupite se uz Srpstva maticu.

ISPOD JASIKE

Milanu Rakiću

Ucvale reči usred bistrika u mutnoj bari,
Lokvanji beli i žuti, lotosi snom opijeni;
U meni crna orhideja kô zloduh tiho stari,
A sva mi lepota vrisne ponosno u jednoj ženi.

Iskreno sam lagao drugu kipućim strastima
U tmasti tišine s početka i reči na kraju,
Želeći da bar jedna me pomene u molitvama,
Kad strasti i ponos širinu duše upoznaju.

Tad zapevaću krikom svetici s kamene ploče,
Vapaje da čuju preci i svi potonji moji
I Ti, kome prečesto okrenusmo leđa, Oče.
O, koliko bole mog roda vekovni nespokoji.

I kad jasika u mom pogledu tiho zatreperi:
Znaću, sve što u damarima beše, minulo je
I pesme ostaće samo kojima se ljubav meri,
Dok sred tišine u svemu još kuca srce moje.

8. jul 2020.

BELEŠKA O PESNIKU

Anđelko Zablaćanski, rođen je 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladost.
Objavio je zbirke pesama: Ram za slike iz snova (1992), Igra senki (2004), Ptica na prozoru (2007), San napukle jave (2009), Raskršća nesanice (2011), Pijano praskozorje (2014), Mali noćni stihovi (2019), Noći vučjeg zova (2020), Pero, metafore, tinta – izabrane pesme (2021), zbirku aforizama Palacanje (2006), zbirku prevoda ruske poezije Od Puškina do Kapustina (2019), knjigu proze, aforizama i satirične poezije Iza linije (2020).
Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu (2008), u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za pripovetku Vezirove suze.
Na sanktpeterburškom poetskom festivalu Poezija ulice (2014) osvojio je ravnopravno prvo mesto sa još četiri pesnika pesmom Dobročinstvo (Baronu Štiglicu).
Pesme su mu prevedene na ruski jezik i objavljeno u ruskim časopisima, a takođe i na engleski, beloruski i bugarski. Aforizmi su mu prevedeni na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma (2010).
Priređivač je dobro prihvaćenih i posećenih internet sajtova svetske i naše poezije. Glavni je urednik časopisa za književnost Suština poetike.

Član je Udruženja književnika Srbije.
Živi u Glušcima.