FESTIVAL KRATKE KNJIŽEVNE FORME ZATON 2020 – Jasmina Isajlov – Komšija

K O M Š I J A

Lala je tog proletnjeg sunačnog dana kasno po podne izašao na ulicu očekujući da će još neko iz komšiluka izaći na sabor. Bio je zadovoljan, jer je tog dana završivo sa setvom koja je trajala nekoliko dana. Iako je prešao šezdesetu godinu života, obrađivao je njive, ne stideći se da se poredi sa mlađim ljudima. Dok je stajao ispred kuće video je da se otvorio kapidžik kuće koja je bila preko puta njegova i da je komšija Steva izašao na ulicu i uputio se prema njemu. Komšija je bio 15 godina mlađi od Lale, a pre dve godine mu je otac Marko preminuo i od tada je Steva postao gazda kuće. Sa Markom se Lala godinama lepo slagao, ali sa Stevom to nije bilo tako, jer je bio podsmevač i mnogo tvrdoglav. Svi se pitali na koga je takav. Bio je uveren u svakoj prilici da je u pravu i da je njegovo sve najbolje što je imao, predložio, ili uradio. Zato se često prepirao sa ljudima, ali se na njega, kao na mlađeg i nedovoljno iskusnog, niko od starijih ljudi nije ozbiljno ljutio. Svi su znali da ne vredi da se raspravljaju sa njim, pa su mu često sve odobravali, iako su znali da nije uvek u pravu, pridržavajući se izreke da “pametniji popušta.” Čim je došao bliže, pitao je Lalu šta ima novo, a on mu rekao da je završio setvu. Čim je to čuo Steva je rekao:
„Blago tebi! Ja još nisam ni počeo da sejem njive. Okasnio sam ove godine“. Lala je znao da bi se Steva njemu, ili nekom drugom paoru podsmevao, samo da je saznao da taj još nije njive posejao, jer to je najvažniji posao u proleće. Lala je bio vredan paor i nikada nije zbijao neslane šale, a nije voleo ljude podsmevače. Pogledao ga je malo bolje i primetio da je zabrinut. Pomislio je da nije možda bolestan, ili neko od njegovih ukućana, ali ga nije pitao, misleći da je bolje da mu sam kaže. “Sve je više bolesnih ljudi, ne bi me to iznenadio, iako je Steva još mlad čovek,” a onda ga je upitao:
„Pa zašto nisi? Vreme je bilo lepo, a kol’ko znam nisi ni im’o drugi važniji pos’o, pa da zato nisi im’o vremena… “ Steva ga ljutito pogledao i odgovorio:
„Im’o sam vremena kao i svi drugi paori, nego nisam im’o semena! Sad znaš šta me muči. „Na sirotinju sve ide!“ Nemam novaca da kupim seme i đubrivo, a neznam od koga da uzajmim.”
„Uđi kod mene unutra,” reče Lala, “da ti dam kol’ko ti treba novaca na zajam, da što pre seme kupiš i poseješ njive dok ne počnu kiše!“ Očekivao je da će se Steva obradovati, ali se prevario, jer je i dalje bio zabrinut i odmahnuo je rukom kao da ne želi pomoć. Lala ga je začuđeno posmatrao pitajući se u sebi šta mu je? Nije stigao da ga pita, jer je njegov odgovor ubrzo čuo:
„Lako se uzme, a teško se vrati!” Znaš kako se kaže, a trebam da naplatim stari dug i taj me čovek “stalno vuče za nos” i obećava da će da mi donese novce! Ljudi sve češće lažu. Ne znam da li si i ti to primetio?“
„A šta ako ti taj čovek ne donese novce uskoro? Zar da dozvoliš da ti ove godine ostane parlog po njivama?“ Upitao ga je začuđeno Lala.
„Ne brini se ti za mene, nego gledaj svoja posla.“ Rekao je uvređeno Steva, a onda se bez pozdrava okrenuo i pošao svojoj kući. Lala je ostao da začuđeno gleda za njim. Bilo mu je krivo što mu je ponudio novac.
„Čovek više ne treba nikom pomoć nikakvu da nudi. ‘Oću da mu pomognem, a on se nećka kao da on meni nešto čini, a ne ja njemu i još se srdi na mene! Eto kakvi su postali ljudi. Da čovek ne poveruje. Došlo vreme da ljudi više ni ne razlikuju dobre od loših namera.” Promrmljao je Lala sebi u bradu ulazeći u svoju kuću. Hteo je da ispriča Sosi šta je upravo doživeo, ali se ipak predomislio, jer bi ga kritikovala i rekla da nije trebao pomoć ni da mu ponudi. Rešio je da ode sutra kod šogora Stojana i da sa njim razgovara, siguran da će samo on moći da ga razume. Zajedno su mladost proveli, a kasnije se rođenim sestrama oženili, pa su i rod postali. Između njih su se mnoge tajne godinama čuvale, a imali su veliko i čvrsto poverenje jedan u drugog za mnoge životne probleme do tada.
„Možda će on znati šta se to događa u poslednje vreme sa ljudima. Od kada smo zašli u ovaj XXI vek sve se izopačilo i više ne mogu da se snađem šta mi valja misliti i činiti.“ Pomislio je Lala tužno u sebi, sećajući se kako su ga još u detinjstvu roditelji učili i savetovali da treba činiti uvek svakom dobro. Postoji narodna izreka za to: “Čini dobro ne kaj se, čini zlo, nadaj se!”

Autor: Jasmina Isajlov