LJUBAV JAČA OD ZLOKOBA – Gordan K. Čampar

LJUBAV JAČA OD ZLOKOBA

Piše: Gordan K. Čampar

                                                                                                                                           „Када bi svi ljudi jedni druge poznavali, bilo bi manje mržnje,.”                                                                                                                                        (Erich Maria Remarque)                                                           

Rođeni u „onom“ Sarajevu, sa razlikama koje u prijeratnom vremenu nijesu imale nikakav značaj, zavoljeli se u vremenu kada su i sami bili dio te kosmopolitske zajednice, otišli u vječnost presudom zlokoba, gle čuda; na „mostu“ koji predstavlja simboliku spajanja.

Ubili  ih meci

na „ničijoj zemlji“

ubili ih i „jedni“ i „drugi“

ubili ih  „ničiji vojnici“.

Ali im vječnost pripada, otišli su u njen zagrljaj držeći se za ruke, vjenčavale su ih tu na mostu prohladne sarajevske zore nekoliko dana, svijet se čudio a mi postajali svjesni šta se to nadvilo nad jednim gradom.

Pogibija kao simbol, otpor ljubavi prema mržnji, nada da će zlih  biti što manje, političara zatrovane krvi, vojnika što broje zlatnike, brige o nama iako nije potrebna.

Zatrovani „ljudi“ niesu mogli oprostiti ljubav, teret mržnje je uvijek teži od jedinke – para, ali taj pojedinačni prkos je zadnji bastion tom zlu.

Ti meci nijesu znali da to neće biti kraj ljubavi već vrhunac, ogrnut smrću koja je duža od života.

Oni nijesu imali puške i noževe, oni su imali ljubav kao sredstvo rata, oni su ćutanjem i zagrljajem govorili „ne“ jednom besmislu.

Sad Miljacka kao svjedok, prepričava legendu, uspori talase, privije žubor, odaje poštu;  jednoj ljubavi, Admiri, zagrljaju, Bošku, upozorava na one kapi krvi što se tog nesretnog dana sliše u nju.

                                                                                                                                                                                               „Mržnja je gluva, i ne zna da sluša,                                                                                                                                                                                                  a ljubav sve čuje, i što se ne kaže.“

                                                                                                                                                                                                                          (Ivo Andrić)