Zorica Tijanić – Beograd – REMINISCENCIJE GRIMIZNIH AURA
REMINISCENCIJE GRIMIZNIH AURA
Poezija je duhovna energija koja se transformiše putem misli i poput iscelitelja obavija oko srca, duše i tela. Tako materijalizovana misao u poetskom višeglasju, ambivalentna je sa svim slojevima energije koji se u bojama slažu sa telom provejavajući do njegovog središta – srca. Odolevajući reminisencijama racia, srce ne zaboravlja. Transformacija putem poezije ima nesumnjivo najjače dejstvo od svih lekova koje čovek može da koristi za isceljenje. Čovek godinama uči da iskorištava tu energiju, bilo da čita, a čitajući oseća i proživljava pesnikov astralni svet, ili se radi o samom pesniku koji piše i tako se otvara poput cveta organizujući svoje egzistiranje u fizičkom svetu. Cilj je dati od sebe ono najvrednije i najdragocenije što ima – dušu.
Bilo da je poetski izraz utemeljen na trenutnim impresijama, što je često, i pesma nastane izlivena u dahu ili na osnovu čežnji, davno proživljenih osećanja, reminiscencija koje su obavijene slojevima nesvesnog, služeći se imaginarnim i meditativnim, pa tako na kraju sam produkt – pesma, biva obavijena aurom pisca, odišući eteričnom atmosferom.
Tako se stvaraju spone između ljudi koji nose auru i koju samo oni između sebe mogu prepoznati i razmeniti energiju boje i svetla. Poniranjem u dubinu duše, osećamo da je ceo kosmos koherentan, da su ljudi povezani sa univerzumom, pa neretko možemo i predvideti događaje, ne znajući da su oni već (pred)određeni u nama. Mnoga napisana dela su predvidela događaje u bližoj ali i u daljoj budućnosti. Poenta je u tome da su ih pisci nosili u sebi, u dubini svog sveta, jer čovek je entitet za sebe. Pitanje je, da li je on ono što u suštini jeste ili ono što ga određuje. Završavanjem dela, otkrivaju se slojevi ispod aure. Poput svetlosti, koja se grana i širi geometrijskom progresijom, sakuplja se i vraća u samo biće, i ono tako ispunjeno bojama nosi duhovnu energiju u slojevima aura, koje može pokazivati različito u korelaciji sa već definisanim energijama – ljudima.
Tada nastaju spone između ljudi i povezanost koja razdvajanjem odnosi ili razotkriva slojeve i tako nastaje ranjivost, da ne kažemo emocionalna oštećenost. Niko se ne može zaštititi od bola već ga samo ublažiti. Poezija nastala na osnovu reminiscencija, blažeg ili umanjenog bola ima jačinu koja deluje tiho iz dubine, otvara grimiznu auru i otpušta iz sebe sve ono što u eteru biva transformisano u poetske slike ili višeglasja. Raščlanjujući determinisanost grimiznog, dolazimo do toga da su crvene nijanse doprinele izrazu trenutnog, budeći strast i više slojeve energije, dok je plava nijansa posvećena reminiscencijama odnosno nejasnim sećanjima na ono što je sada nostalgija ili tiha čežnja, nedorečeno, nedosanjano i metafizički.
Pesma nastala iz trenutnog, na osnovu impresije, obično potaknuta nekim događajem, tragedijom, tugom, ali neretko potaknuta radošću i zaljubljivanjem, ima lekovitu energiju raspršenog maslačka. Nošena lahorom, njena se energija formira na eteričkom nivou. Nosi nas svojom energijom, stvarajući prostor za svoje imaginarno postojanje. Bivamo tada obavijeni najmekšim slojem aure ali ujedno i najranjiviji. Pesma budi u čoveku najtananije i najnežnije emocije, a tada, kad je najranjiviji, u sebi integriše korpus snaga kojima brani i ujedno otvara kapije jednog od najvažnijih slojeva – onog prvog koji štiti dušu.
Jednom osvešćen, niko se ne vraća u niže slojeve, već duhovno raste kroz prizmu novonastalog integrisanog bitisanja.
Današnji savremeni pesnik oživljava u novom vremenu oslobođen metrike, rime i ostalih stega i tereta. Biva oslobođen već nakon pesničkog prevrata čiji su nosioci bili Vasko Popa i Miodrag Pavlović, srpski Eliot. Sada već možemo eksperimentisati sa pesničkim slikama, stilom i leksikom bez opterećenja da ćemo doživeti osudu kritike.
Poetskom izrazu vođenom unutrašnjim refleksom prethodi prevashodno estetska i stilska uklopljenost. Međutim, u današnje vreme nikad nije bilo lakše postati pesnik, a nikad teže biti pesnik. Vekovima su pesnici bili ili osporavani ili dizani u zvezde. Pesništvo je nešto što se nameće samo po sebi kao ekvivalent intelektualnom promišljanju mladog čoveka. Kada se razotkrije plašt eterične sfere emocija, tu prestaje racio, a kada je u pitanju ljubavna lirika, što je i najčešća tematska okosnica, kreće kaleidoskop emocija. Zato se pesnik ne postaje, već nosi u svojim genima intencija koja vremenom postaje konstanta, srazmerno njegovom razvoju, a najčešće emocionalnom i duhovnom.
Poput isposnika koji čisti svoje telo i snaži duh suzdržavajući se od hrane i loših misli, tako i pesnik čisti dušu ispisujući svoje refleksije i odašiljući ih direktno u eter, one bivaju materijalizovane. Samo takve pružaju olakšanje i dar su nekome ko putem njih može osvestiti i suočiti se sa samim sobom, svojim strahovima, dilemama, tugama, otkriti ljubav, prihvatiti ili se pobuniti. Tako se pesnikov unutrašnji svet uliva iz pojedinca u univerzum gde ostaje da vibrira prenoseći energiju.
Preusmerena energija napušta svet izvan svog entiteta, vraćajući se u telo, um i dušu, gde kreira novu auru koja će poslužiti za neko vreme, u kome će pesnik, umetnik, shvatiti da njegovo stvaranje jednog dana mora nadići sve ono što je plima izbacila na obalu. Tada ostaju tragovi, poput onih na pesku, ali uprkos svemu – neizbrisivi.
M.sc Zorica Tijanić, književnica
