FESTIVAL KRATKE KNJIŽEVNE FORME ZATON 2020 – Tanja Antić – Bajka o suncu i suncokretu

BAJKA O SUNCU I SUNCOKRETU

Priča o nama nije drugačija od drugih po srcu i telu, ali jeste po riziku i osudi. Kako bi Pedro Almdovar rekao: ,,Možeš da napraviš hiljadu različitih filmova o istoj temi’’, tako je i ovo moje iskustvo s njom podatno za mnogobrojne obrade. Njena lepota i kompleksna ličnost, moja transrodnost i upornost već četiri godine se sreću u noćnom klubu. Prosečnom posmatraču ne bi promakao fluid kojim odišemo kad god se pojavimo. Bez reči, jasne opasnosti za nezaustavivo zbližavanje, koje je ionako odradilo svoj automatski klik još na početku, naš govor tela sinhron je plesu subotnje večeri. Uverila me je da se može osetiti veći intenzitet emocija i fizičkih nadražaja od svega doživljenog i pretpostavljenog do tada. Vodim ljubav s njom svaki put na podijumu za igru naočigled svih uprkos svim predrasudama i osudama, a moj jezik prodire u nju strasnije i dublje od svakog dotadašnjeg falusa njenih ljubavnika, jer joj pišem svaki put nakon susreta na zvaničnu adresu u ordinaciji gde radi nastavljajući ljubavnu igru samo nama znanu. Ovo je jedno od pisama koje je završilo u njenom Inboxu:

Bajka o Suncu i Suncokretu
Živelo jednom jedno Sunce na čijem nebu nije mu bilo takmaca: sva druga nebeska tela bila su mu potčinjena od kad je sveta i veka. Vladalo je tako suvereno kako zna za sebe. Nije mu bilo ravna ni po lepoti ni po moći.
Jednog dana, leta Gospodnjeg, zemlja dobi novog stvora na livadi bogatoj svakovrsnim rastinjem. Bilo je tu malih i velikih, svetlih i tamnih, razdraganih i suzdržanih, dnevnih i noćnih biljaka i životinja koje su činile floru i faunu sveta. No, tako što se još ne pojavi među njima! Gruba stabljika iz dana u dan štrkljala je ka nebu, bez nekog posebnog cilja i kao prkoseći svima. Okrugla krunica bivala je sve veća. Svi su se pital šta je to i na šta će izaći… Svet nije voleo različitost iako je stvoren po njenom zakonu.
Uskoro se pojaviše žute, guste latice okolo tamnih, braonkastih semenki u centru krunice. Tek tad je nastalo čuđenje i govorkanja po livadi su počela: kakva je to strana biljka među njima koja ih nadvisuje i stremi ka Suncu? Kako je vreme teklo, žamor stanovnika bejaše sve veći umesto da jenjava. Ne beše retko ni da se čuju otvorene pretnje, vide prezrivi pogledi, uskrati koja usluga. Međutim, sve to je hrabra biljka podnosila: preko noći upijala je vodu i hranu iz zemlje, odmarala se od dnevnih obaveza i poneke neprijatnosti, čitala knjige, da bi preko dana opet podigla svoju, sada već otežalu, krunicu, stajala ponosito i pravo i… gledala u Sunce.
Da, od prvog pogleda na Sunce, ona je dobila dotad nepoznatu snagu da istraje u svojoj životnoj originalnosti i podnese svakodnevne poteškoće stoički. Sunce je bilo njeno utočište, mir i radost. Svakog jutra jedva je čekala zoru ne bi li ga ugledala, a uveče ga je ispraćala tugaljivim laticama koje su od jutra bile otvorene ka njemu. I tako svakog dana.
Vreme je prolazilo, a priča o neobičnoj biljci stigla je i do Sunca.
,,Moje carstvo zvano Sunčevi sistem zaista ne poznaje veću posvećenost. Kakav li je to zemaljski stvor koji me po ceo dan opčinjeno gleda, a noću me sanja ne bi li mu brže prošao dan kada ću mu opet biti u očima’’, pitalo se Sunce potajno iako se pravilo da ga se to uopšte ne tiče. Gospodar nekada mora pogaziti svoja osećanja koja izlaze iz okvira hladnog vladanja da bi sačuvao sliku neprikosnovenog i velikog kome se svi trude da se približe iz časnih ili nečasnih razloga, ali on odoleva.
Jednom prilikom Sunce odluči da izjaše na svom zlatnom atu i potraži livadu na kojoj živi čudnovata biljka. Radoznalost smešana sa nečim nepoznatim, kopkalo je zvezdu nad zvezdama barem izdaleka da vidi svog vernog poklonika.
A na Zemlji? Postojano čekaše biljka da se pojavi njen izvor svetlosti kako bi mu se pomolila. Kažu da biljke ne mogu imati oči, ali to važi za sve druge, osim za ovu. Ona je imala oči samo za Sunce! Svaki put kada bi ga ugledala, one su oživele. Tako je bilo i ovaj put. Sunce malo ustuknu pred tim neviđenim prizorom. Međutim, tople boje se razliše nebom u momentu i pogledi im se sretoše. Bilo je tako snažno da seizmolozi izmeriše najjači crveni potres u istoriji pogleda.
Kako je Sunce otpuštalo sve duže i toplije zrake, tako je biljka bivala sve veća i zanosnija. Stanovnici tog mesta su još prepričavali priču o ružnom pačetu i prelepom labudu, koja se takođe desila u njihovim krajevima, a evo sad na pomolu nove legende, koja se nadovezuje na nju. Neugledna biljka stasala je u najlepši cvet upravo sada pred njihovim očima.
Od tog dana, kažu, Sunce i biljka postali su nerazdvojni, jer i kad nisu bili fizički zajedno, ona je pratila Sunce svojim zaljubljenim pogledom okrećući se ka njemu dok je ono sijalo samo za nju posebnim sjajem.
Koje bi drugo ima pristajalo takvom posvećeniku ljubavi sem Suncokret? Šta je
drugo moglo da uradi moćno Sunce sem da se oslobođeno zaljubi u Suncokret? Izbori su nekad, u retkim, odsudnim trenucima, zaista suženi samo na potrebu za ličnom srećom prevazilazivši usput potencijalne prepreke već samom odlukom da je vredno boriti se za takav cilj.
Sunce i Suncokret postaše tako dva sjaja u jednom i živeli su voleći se strasno i nežno do kraja vekova.

Tanja Antić