Milenko Miro Šarac – PRORICANJE SUDBINE
PRORICANjE SUDBINE
Ne znam kojom „mesečevom rekom“ putuju sada Cigani iz sretnih dana moga djetinjstva i koliko je Bogu blizu Ciganka Zada sa rascvjetalom bradavicom na čelu, tom ranom među obrvama, koja me je uvijek plašila, no od koje sam naučio prve lekcije o psihologiji potrošača, „prije svih velikih škola i gimnazija.“
Cigani su dolazili sa ranim proljećem. Obično bi stizali otuda od Vukova Brda, onim uskim putićem kroz Borje. Prvo bi se pojavljivale njihove čupave glave, zatim tovari bakrača na leđima, da bi za koji minut uslijedilo deklamovanje o silnim uslugama koje su bili spremni da ponude, počev od opravljanja kišobarna, kalaisanja kazana, do oštrenja noževa i krpljenja šerpi. No, svi ti njihovi zanati, ma koliko bili zanimljivi, nikada nisu mogli privući toliko interesovanja, koliko Bogom dani zanat Ciganke Zade.
Zada je gledala u karte i proricala sudbinu. Uglavnom je više pričala o onom što će biti, manje o onom što je bilo, jer eto, o tome i sami znamo, tu se ne može ništa promijeniti. U stvari, ona nije proricala ništa, ona je samo čitala šta karte kažu, (pa bilo ti milo, bilo ti mrsko) to je njen mali dar od Boga, ona za to ne traži nikakvu nadoknadu, ali ako neko već nešto ponudi, i „ako mu od srca ide“, onda ne bi odbila.
Najčešće je Zada gledala u karte pokojnoj V. Znajući koliko je visoko cijenjeno to naše tradicionalno samožrtvovanje, Zada bi prvo u kartama pročitala, da je V. za svakoga bolja nego za sebe, da se u životu puno namučila, te da je „samo vodenički točak nije mlio.“ V. bi pogledala sve prisutne, („eto neka su i to čuli“). Ona zna da su mnogi sumnjali, no Bog, pa makar i kroz karte sve vidi i sve zna. I kao da joj čita misli, Zada već u sledećoj karti naslućuje neku ženu, iz bliže okoline kaže, koja joj radi o glavi, od koje treba da se čuva, njoj je neprijatno da to javno izgovori, ali karte ne lažu. I V. sve već postaje jasno, njena komšinica samo što nije nacrtana, zato joj, uostalom, nije trebalo gatanje, ali neka, valjda će i drugi to shvatiti, pa kako bude.
U kartama se već uveliko najavljuje i koferta plave boje, samo što nije stigla, ona
će biti razlog velike sjekiracije. No na kraju, sve će se završiti dobro, za svaki slučaj treba presjeći karte da se taj srećni ishod i potvrdi. V., naravno,očekuje da će i stvarno stići plava sudska koferta, jer šumar je uhvatio Miletu da krade drva, ali krali su i drugi i češće i više, advokat što ima kancelariju u zgradi do suda, kraj staklene kafane, rekao da će sve završiti za vrijednost osušene ovčije lubine, i izgleda da će baš tako biti.
Na kraju, Zada proriče, dolazak veselog glasa, sve je u znaku broja sedam, možda dana, možda nedjelja, mjeseci sigurno nisu, desiće se nešto što će joj biti puno, ama baš puno milo. V. veselo gleda u snahin stomak, zna da je to to, biće muško, daće Bog….I onda veselo skače, poziva Zadu iza kuće, stavlja joj u džak runo vune, sinoć skinuto sa grebeni, ubacuje i dva tavana masnog sira, iz njedara vadi papirnu novčanicu sa likom rudara, sve daje od srca, iskreno, „sve mi živo, nije mi žao, uh pa za takve glase…….“
Mada me je, pored ostalog, život naučio, da čitava istorija nije ništa drugo, do stalno ponavljanje opsjenarstva, i da je u svemu tome samo smrt neopoziva činjenica, i danas mislim da su sve te velike opsjene samo nedovoljno maštovita nadgradnja svega onog što je tako uspješno radila Ciganka Zada u davnim, sretnim danima moga djetinjstva.
