MELINI POGLEDI SA JASIKOVCA – ESAD KUČEVIĆ

POGLEDI SA JASIKOVCA: prošle noći i sadašnje zore
Piše: Esad Kučević

U traganju za (izgubljenom) formom kratke priče, Mela Hadrović Murić se u debitantskoj zbirci Beranske priče (IK Almanah uz podršku Fonda za zaštitu manjinskih prava Crne Gore) priklonila apsolutnoj sažetosti. Afirmisana profesorka književnosti je u 46 pripovedačkih kazivanja duboko zaronila u sebe i svoju porodicu. Saglasno (pred)osećanju beranske posebnosti, nije zaturila ono ima vremena, već na prvom koraku insistira na autobiografiji, što priznaje posvećenošću„radi večnog sećanja na oca Faika i majku Ifetu.

Indirektno, uz paradoksalno osećanje istovremenog oslobađanja i još dubljeg zatočeništva, u kraju koji zlosrećno živi istoriju, umesto geografije, što duže nema oca i majke, sve više oseća da im nepovratno pripada. Melin svet faktografije, bez medijske pompe, formirao se od konkretne stvarnosti. Tamo gdje se postoji kroz priče, govori se tri jezika: direktno, iskreno i u lice, ali između prošlih noći i sadašnje rujne zore, identitetnijedatost, nego mogućnost izbora. Dok nam rodoslov, neretko u kritičnim trenucima određuju drugi,

Mela zagovara institucionalni model multikulturalizma. Njene priče poseduju jednostavni izraz autobiografskih tema, najčešće zasnovanih na relacijama iz porodičnog života. Svaka priča deo je ličnog narativnog sistema, potvrđena motivima i iznijansiranom fabulom. Uglavnom, u samoodbrani, iz zasede. U preovlađujućoj formi mega pasusa – fragmenta neke imaginarne veće celine sveukupne priče. Ignorantskim odnosom prema politici, večito je izvan i iznad, levice i desnice. Tumači, a ne presuđuje o skidanju feredže, doktoru Turčinu, Huseinovojnjivi, Osmanu, veremu, Jašarevića podrumu, Jasni, Bogdanu, šporetima i noći u Ostrogu. Znalački virtuozno, sažetošću čuva jezik od trošenja, u kratkim pričama koje su znak prepoznavanja beranskih obrisa, podno Jasikovca. Naročito, u mahali Haremi, koja se uliva u književnu galaksiju, kao u borhesovski Alef.

Uvažava razlike i istrajava u uverenju i poverenju prema novom,da odgovore na eventualna pitanja, prvo potraži u sebi, pa tek potom u drugima. Njeni roditelji i najmarkantniji likovi transponovanih tema, imali su sudbine vredne književnih priča,što je dovoljno da senzibilna i plemenita hroničarka, promoviše gotovo prustovsku moć pri analizi senzacija i neizbrisivih misli„o duhovima prošlosti, Elmazuisefardskoj porodici, Maksimu Popoviću Lužcu, turskom poreždžiji, pobratimstvu Ramusovića i Cemovića, Miladinovića argatima, Iliji Kikoviću, Medovim musafirima, Vukotinoj radnji, Šeremetovači, Gojku iz Meminog hamama, harmonikašu Hamu, Mikailu, prorektoru Bošku, o Hamu, Šćepi i Bumedijenu.

U gotovo svim njenim pričama, čovekoljublje se kroz Berane šeta. Doslovno preslikana prošlost, iz perspektive savladanog urbanog iskustva, korespondira sa vremenom i prostorom, u kome je živela i radila. U rodnom Ivangradu, Prištini, Novom Pazaru, Bijelom Polju i Rožajama, po mladalačkoj inerciji, makar iznutra, pokušavajući da izađe iz živopisnog krajolika, ali čim bi otišla iz Polimlja,„dalje od razuzdane gomile“, požurila bi što pre da se vrati u Berane, da prigrli svoju čaršiju, u kojoj je oduvek imala utehu ili spokoj, sigurnost i mir. Neretko, nemoćna pred težinom beznađa, kad bi na bivšem trgu Begluk, na sred ulice suze nakvasile lice, njen dunjaluk sazdan od priča, podjednako je stvaran kao svet oko isamo za nas. Možda čak i stvarniji od odsutne priče, ubedljivošću primorava čitaoca da traga za onim što je skriveno i ponekad neizrečeno o višku bahatosti i manjku poštovanja. U starom ogledalu, mimo reinterpretacije mitskog nasleđa. Od Buča do Police, sad je već tradicionalno prepoznatljivo anegdotsko ili vidno odudaranje tzv. beranskog refleksa, koji sinhrono preobrati čovekoljublje u bogatu parabolu saživota. U svojevrsnom kaleidoskopu svetlosti i tame, uprkos prevrtljivim vremenima, posle kojih politika ima ulogu isključivo u dekorativne svrhe.

Zato autorka ushićuje lakoćom kratkog i jasnog pripovedanja. Mitski dobronamerno eksponira pojedince i događaje, kad je cvetalo i uspevalo ljudovanje.Onda su na polimskom vrelu uspostavljeni standardi i formirani kriterijumi, na kojima se generacije iznova nadahnjuju i dobrovoljno preispituju da lise uklapaju u zahtevni beranski model humanosti. U suprotnom, samoproglašeni su nepokajani i posramljeni, izrod i odrod, pušten niz nabrekli Lim. Berane je živo. Obavijeno izmaglicom i neizvesnošću, začas zarudi istina o običnim ljudima. Poput sudbine turskih muhadžira ili meksičkih migranata, kojima ulazak u Ameriku znači zauvek suočavanje sa senkama ili vanvremenskim znacima. Blagovremeno, turbulentno i varljivo, u epskoj minijaturi magije, što dominira u Alisi iz zemlje čuda, tami Danteovog pakla ili distopiji Makartijevog puta. Na tom tragu, Mela je odrasla u kući u kojoj je knjiga zauzimala počasno mesto. Više za pamćenje, od sećanja,što nameće trajanje i traganje za večnim likovima, opisanim u Beranskim pričama. Predvođeni njenim darežljivim ocem Faikom, dobročiniteljem široke ruke i bezgranične duše, sirotinjskoj majci Terezi, već za života personifikaciji narodnog čoveka. Bezmalo, kao i ostali simpatični likovi, što u ovoj zbirci, simbolišu zajedništvo. Ukratko, u kružne promene, za trajno prosvetljenje. Prema minimalističkom geslu: manje je više. Zaštićeno i bezbedno. Jer, lomovi srca se ionako nikad ne računaju. Računi se najbolje svode ujutro. Kao što niko ne zaboravlja velelepne vidike sa usamljenog Koma plava. Tako je„tamo đe se gusle čuju“, fantastično do atraktivnosti opisana i opevana panorama znamenitog brda Jasikovca. Sa svih strana, pogledima na „Berane, toj varoši nema mane…“ Ljudi se menjaju, priroda je ista, a život ide dalje.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.