KRATKA PRIČA – Lara Dorin – Biblija

BIBLIJA

Decembar je mesec. U vazduhu se oseća miris svežine.
Po snegu tiho pada sneg. Pahulje se ne tope. Stojim pored groba moga oca. Oko mene belina, u mojim grudima srce toplo kuca. Ne znam kako da mu sada kažem ono što želim. Kako da mu kažem sad, kada je gotovo. Možda mi ne trebaju reči. Dovoljne su ove misli koje mu posvećujem. Misli koje na moju dušu teško padaju, jednako teško kao hladnoća. Ali i drvetu je njegov plod teret…
– Oče, osećam se umorno i slobodno. Ja sam bio do kraja nemira i nazad. Ništa mi u životu osim ove knjige dao nisi, a rekao si da mi daješ sve. Možda tu nije sve, već odgovori na sva pitanja. Ali ja nisam tražio odgovore i nisam birao put. Ti si me na put poslao, da bih te razumeo.
Rat je dedi odneo sve, a on je ovu knjigu sačuvao i bio srećan. Kada su mu kuću palili, bežeći u brda samo je Bibliju na svojim grudima stezao. I kad je na zgarištu svega što je u životu stekao, stajao, nad ovom se knjigom prekrstio i novi dom stvorio. Sebi je u zalog ostavio, da je svake godine do Đurđevdana pročita ponovo, da ne zaboravi zašto je čovek i da ne mrzi. Kada su mu useve palili, snagom svoje vere posadio je nove. I ko u selu hrane nije imao, njegova ga je zemlja prehranila. Kada je zgrčen u skloništu sa ženom i decom ležao, dok ga je miris smrti omamljivao, i ruku na tvojom ustima držao da drekom dečijom na odaš porodicu, Boga je molio da trenutak opasnosti bude kraći od trenutka kada ćeš izgubiti dah. I Bog ga je čuo. Bog ga je uvek čuo i razumeo, zato što je u svom srcu imao veru, koju je i tebi ostavio. Sve si drugo stekao sam. Ništa ti više do ove knjige nije želeo dati, jer si u njoj imao sve.

Kada je iz tvojih ruku u moje prelazila, ja sam u srcu čuvao očaj koji je gorčinom rodio, pa u tvom poklonu ne osetih vrednost. Mala pocepana knjiga sa dedinom slikom na poslednjoj strani i pedeset dva njegova potpisa, koja je posle svakog čitanja stavljao, i tvoja čertdeset tri. Kakav je to značaj to za mene moglo imati? Ništa mi nije značilo bogatstvo koje mi pružaš…
Sada je i moja duša stara. Prešao sam preko pustinje bez vode, da bih pronašao izvor sa kog ti piješ. Ova knjiga koju mi ostavljaš , čeka i moj potpis. Čitam je da bih naučio jezik kojim govoriš. Četrdeset sedam proleća mi je skliznulo sa šaka. Ne dam ovo četrdeset osmo…

– Mi nismo za istim stolom sedeli, ali pijemo iz iste čaše. Zvezda koja je na tvom nebu sijala, sada meni pokazuje put. Ako smo u svemu različiti, pred ovom smo knjigom isti. Kako je dedu spasla od vremena u kom je živeo, tako će i mene voditi ka vama. Da se jedan u drugog slijemo i u veri sačuvamo.
Boleo me je tvoj san o meni, a sada znam da sam ja sanjao, a ti pošteno živeo. Evo i ja koračajući malim koracima, otkrivam velike istine. Da smrt nije kraj, jer ja verujem da nije. I da mi ništa više od ove knjige dao nisi, ali sam dobio sve.
Sada nas razdvajaju svetovi, ali ja imam kartu za svaki put, pa i za put do tebe…

Lara Dorin