FESTIVAL KRATKE KNJIŽEVNE FORME ZATON 2020 – Amar Ličina – Drva i rakija

Drva i rakija

Svetiljka ispred vrata seoske kuće porodiće Matić je osvetljavala jedino prag, sve ostalo uključujući i ogromnu šumetinu svuda okolo bilo je u mrklom mraku. Dvorište se moglo tek naslutiti na osnovu tanane svetlosti koju je sijalica pružala i svakako da onaj ko ne živi na tom imanju ne bi mogao prepoznati ni staju ni bunar ni štale niti drva za ogrev uz kuću poređana, niti bilo šta drugo. Svakako, u takvoj sitaciji, gde je svetlosti van kuće bilo samo na pragu iste postojale su razne opasnosti ali je ta sijalica iako jedva prikačena na golu fasungu koja je izbijala iz zida poviše ulaznih vrata, stajala kao prvi i najbitniji bedem odbrane i sigurnosti nevine seljačke porodice.
Ivo je izašao da pokupi obuću sa praga u tom trenutku oblio ga je hladan znoj kada je, podigavši pogled, primetio ćoveka kako sedi na stolici desetak metara isped njega. Čovek je bio okrenut ka vratima i gledao je pravo u Iva dok su mu se oči sablasno presijavale. Pobacao je svu obuću, koja polete nazad do pola hodnika razbacana. Brzo je zatvorio vrata munjevito ih zaključavši. Seo je i naslonio se na vrata. Imao je osećaj da će onaj posetilac, koji mu je uterao strah u kosti, doći i razvaliti vrata. Ubrzo se cela porodica okupila oko njega i besno ga ispitivala dok je on sedeo ukipljen a brda mu je u tim trenutcima bolesnički drhtala. Nakon dobrih pet minuta kad je skoro sve ukućane već izdavalo strpljenje Ivo samo pokaza prstom na prozor i drhtavim glasom jedva razumljivo prošaputa „Neko je tamo“. Za tren oka svi su se stvorili kraj prozora i izbezumljeno posmatrali visokog čoveka na stolici koji je gledao pravo u njih. Na levom ramenu je držao malu sekiru a u desnoj ruci mu je bila cigara, prepoznavao se užareni vrh cigarete u onom mraku koji je gutao pri samom pogledu kroz prozor. Ivo je uspeo da se dotetura do fotelje dok su svi ostali, sem dede Radisava koji je zajedno sa Ivom sedeo u dnevnoj sobi, gledali jedino u čoveka na stolici koji je sedo tačno između njihove kuće i šume, na dvadesetak metara razdaljine i od kuće i od šumetine. Sedeo je tako taj neznanac koji je te noći doneo više straha porodici Matić nego svi ostali zajedno do sada, i gledao je pravo u porodicu, u prozor sa koga je video iskolačene oči i tela koja su se tresla kao prut od straha. Najednom je neznanac posle dugog posmatranja porodice ugasio cigaru jednim dobro poznatim potezom noge, ustao sa stolice i krenuo pravo natrag u šumu. Cela porodica ostala je kao skamenjena kraj prozora gledajući u stolicu, koja se samo nazirala od slabašne svetlosti sijalice, gde je pre samo par trenutaka sedeo čovek koji ih je upoznao sa stahom u pravom smislu te reči. Nekako su se svi otkravili i doteturali do dnevne sobe gde su posedali po foteljama i kaučevima. Niko ništa nije progovorio sve do svitanja. Svi su sedeli kao ukipljeni. Ivova majka Leposava je mucala od šoka, ona je kako kaže očekivala da ih onaj čovek sve prikolje sekirom i zapali im kuću, i nije bila jedina kojoj je od silnog straha proradila mašta. Sutradan, uz jutarnju kafu su, sada već bezbrižni Matići, jedno po jedno, predstavljali svoje u neku ruku nadnaravne scenarije vezane za onog neznanca a sve kao proizvod največeg straha u njihovim životima. Deda Radisav nije hteo u tome da učestvuje, valjda zato što je imao više godina nego pola njih zajedno. Izašao je u dvorište i primetio da mu je nestalo celo jedno naručje drva za ogrev složenih kraj kuće. Protpostavio je da taj čovek o kome se u kući govorilo kao o ubici, masovnom, plaćenom, kao o demonu ili nekom mitološkom biću koje je hteo sve žive da ih sahrani zapravo nije ništa sem jedan običan lopov i eto možda je seo na stolicu da se odmori dok je krao drva. Kraj stolice deda je zatekao zavijen domaći, ručno mešen hleb i bokalče rakije, valjda u znak zahvalnosti. Vrlo brzo su deda i Ivo ispili oko polovine bokala , onako mortus pijan deda se pitao šta mu je, kog vraga, htela sekira kad je krenuo da krade?

Amar Ličina