FESTIVAL KRATKE KNJIŽEVNE FORME ZATON 2020 – Srđan Stevanović – Boja kestena
БОЈА КЕСТЕНА
Волео је када би се пробудио пре ње. Лагано би, уз осмех, окренуо главу на десну страну. Погледао би њено уснуло лице. За њега је оно било најлепше на свету, иако њене очи није видео. Било му је довољно. Волео је њено округло лице, и њен прћаст нос, њено високо чело и дуге трепавице и када би јој по који коврџави прамен био на челу. Лагано је принео усне њеном голом рамену и још лаганије спустио пољубац… Посматрао ју је док спава. Додирнуо би јој обрву и понекад склонио смеђу локну са чела. Чинило му се да би лице њено било тако још лепше. Некада би спустио на раме и неколико пољубаца. Врховима усана је додиривао и миловао њену кожу. Мирис њене коже био је опојан и са уживањем би га упијао. И као да се плашио да ће га заборавити ако га не осети сваког јутра изнова. Волео је осећај њене коже не само на рамену и да је љуби и по леђима, грудима, стомаку… Чинио је то стално. Она му је то дозвољавала увек. И њене усне су му биле лепе. Округле, пуне и изазовне. Најлепше, са и без осмеха. Уснула га је ретко имала, а са буђењем да. Носила га је током целог дана. Све му је њено било најлепше и у свему је уживао.
Посматрао би како јој се груди лагано померају и како би лагано, у сну, забацила главу. Угледао би онда, њен врат до тада прекривен коврџама. Хтео га је пољубити као и узвишење на грудима, но није хтео да јој прекида снове. Можда је нешто лепо сневала, ма шта то било. Тих и таквих тренутака било је много и често. Тренутака снова, милодуха и безбриге…
Усместо да, по ко зна који пут, уснама спусти пољубац и да њима осети милину њене коже, лагано је спустио главу на јастук крај њенога и руком обгрли витак јој струк. Бејаше срећан. И није се срдио на себе што већ дуго не могаше сместити у нотес нешто више сем једне реченице одавно написане. Дуго писао није, али ће и то једном учинити. Довољно је било што је има крај себе и беше му лепше, боље и важније од писања.
Те речи нико не беше прочитао. Она их је прва и први пут прочитала неког времена касније. Испунила му је жељу и послушала га је. Тихим гласом јој је рекао : – Прочитај када осетиш да си ме заборавила.
• Значи да то нећу никада прочитати. – рече она.
• Хоћеш… Када осетиш да си се удаљила од мене…
Неких година после узела је нотес кожних корица, златним нитима прошараног хрбата. На првој страни, суви, пресовани цвет кадифице. На следећем листу, пером и мастилом исписано
” Волео бих написати неколико редова о боји кестена нечијих очију”
Уз благи осмех крену суза низ образ…
Волео је када би се пробудио пре ње. Лагано би, уз осмех, окренуо главу на десну страну. Погледао би њено уснуло лице. За њега је оно било најлепше на свету, иако њене очи није видео. Било му је довољно. Волео је њено округло лице, и њен прћаст нос, њено високо чело и дуге трепавице и када би јој по који коврџави прамен био на челу. Лагано је принео усне њеном голом рамену и још лаганије спустио пољубац… Посматрао ју је док спава. Додирнуо би јој обрву и понекад склонио смеђу локну са чела. Чинило му се да би лице њено било тако још лепше. Некада би спустио на раме и неколико пољубаца. Врховима усана је додиривао и миловао њену кожу. Мирис њене коже био је опојан и са уживањем би га упијао. И као да се плашио да ће га заборавити ако га не осети сваког јутра изнова. Волео је осећај њене коже не само на рамену и да је љуби и по леђима, грудима, стомаку… Чинио је то стално. Она му је то дозвољавала увек. И њене усне су му биле лепе. Округле, пуне и изазовне. Најлепше, са и без осмеха. Уснула га је ретко имала, а са буђењем да. Носила га је током целог дана. Све му је њено било најлепше и у свему је уживао.
Посматрао би како јој се груди лагано померају и како би лагано, у сну, забацила главу. Угледао би онда, њен врат до тада прекривен коврџама. Хтео га је пољубити као и узвишење на грудима, но није хтео да јој прекида снове. Можда је нешто лепо сневала, ма шта то било. Тих и таквих тренутака било је много и често. Тренутака снова, милодуха и безбриге…
Усместо да, по ко зна који пут, уснама спусти пољубац и да њима осети милину њене коже, лагано је спустио главу на јастук крај њенога и руком обгрли витак јој струк. Бејаше срећан. И није се срдио на себе што већ дуго не могаше сместити у нотес нешто више сем једне реченице одавно написане. Дуго писао није, али ће и то једном учинити. Довољно је било што је има крај себе и беше му лепше, боље и важније од писања.
Те речи нико не беше прочитао. Она их је прва и први пут прочитала неког времена касније. Испунила му је жељу и послушала га је. Тихим гласом јој је рекао : – Прочитај када осетиш да си ме заборавила.
• Значи да то нећу никада прочитати. – рече она.
• Хоћеш… Када осетиш да си се удаљила од мене…
Неких година после узела је нотес кожних корица, златним нитима прошараног хрбата. На првој страни, суви, пресовани цвет кадифице. На следећем листу, пером и мастилом исписано
” Волео бих написати неколико редова о боји кестена нечијих очију”
Уз благи осмех крену суза низ образ…
SRDJAN STEVANOVIĆ
