Sarabela Drljan – HARLEKIN

HARLEKIN

,,Bravo”!                                                                                                                                                                                            Uzvik oduševljenja uz gromoglasan aplauz, poneko je ustao sa sjedišta i urnebesno tapšao čovjeku na sceni.
On se blago naklonio i nasmijao. Iscrpljen, mahnuo je i pošao iza scene.
Napokon, tišina.
Upijao je mir zatvarajući oči. Oslobađao se dubokim uzdasima, vazduha iz svojih pluća.
Zamaglio je ogledalo. Jednim potezom ruke uklonio je maglu ugledavši svoj odraz u ogledalu.
Teška šminka okolo očiju, crna maska i šareno odijelo.
Gledao je sebe.
Pogledi se sudariše.
Tražio je nešto a onda…

Bljesak.
Um se poigravao sa njim vrativši ga u prošlost.
Sjetio se sebe kao djeteta. Bio je veseljak, miljenik društva. Vremenom se lakrdijaš uzoholio, i u želji da izazove smijeh je povređivao druge. Ostao je sam. Promijenio se, postao je gord, lucidan.

Gledao se tako dugo, čak predugo.
On je bio ništa, samo obična varalica.
U njemu nije bilo dobra, sahranio ga je već odavno. Izgubio je nevinost duha. Uprljao se ovozemaljskim zadovoljstvima, nauživao raznih čudesa, postao podlac.
Nadvladala je sjenka koja je ugušila njegovo svjetlo.
Vapaj duše ostao je negdje daleko, odzvanjavši poput eha.

,,Hej, Hej”, zazvonio je prodoran glas.
,,Dođi na scenu, traže još, biće para”, protrlja ruke taj neko.

Lakrdijaš ustade od stola i krotko pođe za bučnim čovjekom.
Pošao je da nanovo umre . Nanovo će varati ljude da postoji dobro na ovom svijetu. Oni će se smijati njemu, dok će svaki osmijeh za njega biti koban. Ali, zaslužio je. To je kazna za varalice i lakrdijaše.

***
Ja sam Harlekin, i naslikan sam jednog dana kada je padala kiša, s’ obrisima, kao upozorenje za ljude da ne zaborave da žive. Jer, smrt je jedina izvjesna stvar, ne dajte da vas lažu.
Mada, što bi vjerovali jednom pajacu, ja sam i tako samo lažov koji glumi sreću, koje nema.