INTERVJU – Aleksandar Boričić – PRVO SPORT ONDA BIZNIS / Gordan K Čampar/

PRVO SPORT, ONDA BIZNIS

Još su odzvanjali aplauzi sa proslave Dana mladosti, kada se u Beogradu 26.05 1948. godine, prvi put zaplakao dječak, koji će obilježiti jednu cijelu epohu, najprije kao vrhunski odbojkaš, zatim strateg i na kraju sportski radnik svjetskog kalibra, čovjek koji je to sve postigao časno, viteški, na visokom nivou i pritom nijednim postupkom dati nekom za pravo za bilo kakav prigovor, karijera bez kartona.
Igrač koji se sa drugarima davne 1975., okitio bronzanom medaljom na prvenstvu Evrope u odbojci, a to ujedno bila i prva velikoj sportskoj velesili kakva je u to vrijeme bila Jugoslavija.
Strateg koji je godinama usađivao pobjednički mentalitet i nesebično prenosio znanje igračicama koje su sejale strah širom Evrope.
Sportski radnik, jedinstven, sa najboljim rezultatima ostvarenim u svom matičnom savezu, koje su evropski odbojkaški emisari prepoznali toliko da su mu dali priliku da i njih povede u pobjede, kako je on inače i navikao.
Čovjek sa osmijehom na ozbiljnom licu, Aleksandar Boričić, predsjednik CEV, organizacije koja vodi brigu da odbojka bude tamo gdje joj mjesto i pripada, u samom vrhu sportskih igara.
Povod za ovaj razgovor, je svakako, izvjesno očekivani reizbor na toj funkciji, prije nepune dvije nedelje, kada je to na 41. izbornom kongresu u Beču pod krovom hotela Meriot, sa 36 za i svega 19 glasova protiv, koji su pripali protivkandidatu Hanu Pevkuru i ozvaničeno.

Pa kako drugojačije i početi ovaj razgovor, nego pitanjem koji su to aduti bili u rukama, kada se pravila fizionomija odbojkaških prilika za slijedeće četiri godine…
Kad se nešto dobro počne, važno je držati kontinuitet. Od klasične administrativne organizacije, Evropsku odbojkašku konfederaciju (CEV) smo pretvorili u sportsku organizaciju u kojoj su važna takmičenja u svim kategorijama i u svim disciplinama (odbojka u dvoranama, na pesku i na snegu), unapređenje struke, razvoj u nerazvijenim ili manje razvijenim nacionalnim federacijama i početak saradnje sa velikim kompanijama.
Jednostavno rečeno – prvo sport, onda biznis.

U ovom trenutku je sve mnogo lakše negoli prije nekoliko godina, kada je izazov bio drugojačiji…
Kada sam 2015. godine izabran prvi put za Predsednika CEV, zatekli smo instituciju koja se nije menjala poslednjih 30 godina i koja je bila bez ikakvih prava u ugovorima sa kompanijama, iako smo bili vlasnici praktično svega.

A o tome koliko je bilo presudno iskustvo iz OSS, kaže…
Izuzetno važno za međunarodnu organizaciju je u mom slučaju bilo prethodno iskustvo iz Odbojkaškog saveza Jugoslavije, kasnije Odbojkaškog saveza Srbije, jer kada smo u Savezu napravili jedan novi tim, odbojka je bila jedini timski sport bez trofeja, bez sponzora, bez medijske podrške i podrške uticajnih ljudi i sredine – jednom rečju, bila je na margini jugoslovenskog sporta.
Sa određenom vizijom, dovođenjem ljudi koji su bili stručni u svojim oblastima, počeli smo kao Sizif da guramo kamen uzbrdo i došli do toga da 2011. godine u svim selekcijama, Odbojkaški savez Srbije imao medalje sa svetskih ili evropskih takmičenja.

Šta ga je to učinilo najsrećnijim u karijeri sportskog radnika…
Sigurno je da je osvajanje zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000 bilo najveći uspeh odbojke do sada i taj trenutak, kada smo osvojili prvo zlato ne može nikad da se zaboravi.

Sportskog trenera…
Izašao sam bio iz vojske i moj klub „Crvena zvezda“ za koji sam igrao nije bio baš u najboljoj situaciji, tako da sam u istom trenutku igrao za prvi tim i bio trener ženske ekipe. Uspeo sam da povratim ekipu i da na kraju osvojimo titulu prvaka Jugoslaviji, a ja kao trener prvu žensku šampionsku titulu.

Takmičara…
Sigurno je da je osvajanje bronzane medalje sa jugoslovenskom reprezentacijom na Evropskom prvenstvu 1975. godine, prve medalje u istoriji naše odbojke, bio najlepši trenutak za mene kao igrača.

Kada bi imao tu čarobnjačku moć, koju bi to utakmicu ponovo vratio na početak…
Izgubljene utakmice se ne vraćaju. Kada bih imao čarobnu moć, vratio bih finalnu utakmicu sa Olimpijskih igara u Sidneju protiv Rusije, koju smo dobili ubedljivom pobedom od 3:0.

Kakav je bio put od dana kada je odbojka bila sport u medijskom zapećku, sa ulogom pastorčeta do čuvenog balkona i glavne uloge na njemu…
Jedno je medjska prisutnost, a drugo je prisutnost na balkonu. Ona na balkonu traje jako kratko, a danas, odbojka nema dovoljno medijskog prostora koliko zaslužuje sa svojim sjajnim rezultatima.

O trenucima kada je sa predsjednikom dežele Borutom Pahorom, gledao izgubljeni set u finalu Evropskog prvenstva…
Na Evropskom prvenstvu u Parizu sam bio u svojstvu Predsednika CEV. Ja lično, bez obzira na osećaje, nisam gledao ni izgubljeni ni dobijeni set, već je za mene bilo važno da je na finalnoj utakmici između Slovenije i Srbije, koja se igrala bez domaćina, dvorana bila prepuna.

Pojašnjava i to, šta je presudno da se postane vrhunski sportista…
Svakako je da su neophodne određene predispozicije, što vas odmah stavlja u grupu talenata. A onda je potrebno jako, jako mnogo napornog rada, da se bude pod pravo stručnom kontrolom i ako organizacija moće da vas isprati sa brojem dana treninga, dovoljno utakmica i kvalitetnim vođstvom, onda imate šanse i da postanete vrhunski sportista.

O svom porijeklu…
Rođen sam u Beogradu, moj otac Vuk u Beranama, tako da sam sigurno čistokrvni Vasojević.

Prvog učitelja odbojkaške azbuke prisjeća se sa sjetom, ovako…
Moj prvi učitelj odbojkaške azbuke bio je profesor fizičkog vaspitanja, Ljubomir Stefanović, zvani Kifla, koji je uspeo da mnoge generacije dečaka i devojčica natera da se bave sportom. Dovoljno je reći da smo u istoj klupi sedeli Dragan Kapičić, kasnije predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije i ja.

A onog što ga je učio slova…
Sreća je što se i moj otac zvao Vuk, pa sam od Vuka i naučio prva slova.

Toliko dogodovština, ali je jedna anegdota ostala upamćena…
Samo ću reći da je dugogodišnji generalni sekretar Saveza bio Slobodan Milošević.

Crnogorci, Igor, Vlado, Kvisko, Baća….
Svi oni su ostavili dubok trag, ne samo u crnogorskoj već i u svetskoj i evropskoj odbojci. Ali što se tiče trenera, kao stručnjak i kao ličnost, siguran sam da je Igor Kolaković broj 1.

Nađe li se vremena za dobru knjigu…
Trenutno čitam knjigu o Arčibaldu Rajsu i Prvom svetskom ratu, a mogao bih da kažem i to sa ponosom, da čitam i Istoriju Crne Gore koju je napisam Simo Milutinović – Sarajlija, iz 1835. godine.

O tome, da li razmišlja o nekom autobiografskom štivu, a materijala bi svakako bilo i na pretek, kaže…
Trenutno, ne.

Izgleda da ne bi ništa mijenjao u svom životu
Sigurno je da mogu sa zadovoljstvom da kažem šta sam sve uradio, preživeo i doživeo, jer da nije bilo teških trenutaka, ne bi bilo ni onih srećnih, punih zadovoljstva.

Prognoza za slijedeće, Evropsko, Svjetsko, i Ligu
Sigurno je da će na sva ova tri takmičenja pobediti najbolji.

Koja je to, najveća odbojkaška velesila, bez dvoumljenja….
Svako vreme ima svoju silu. Kod muških trenutno je bitka između reprezentacija Italije, Rusije, Poljske, Brazila, a kod ženskih Srbija, Italija, SAD i Kina.

Neki savjet za čitaoce…
Savet je da se čitaoci što više informišu o najboljim igračima, klubovima i to ne samo za vreme nekog takmičenja nego i izvan njih, kao i da u svim sredstvima informisanja odbojka dobije mnogo više prostora nego danas. Danas čitaoci nagađaju i nisu informisani o pravim stvarima i igračima.
Kad ste dobro informisani, niko ne može da vas laže…

Tako o svemu, bez dlake na jeziku, iskreno, bez namjere da prigrli lovorike, čak više sa malim crvenilom na licu, što se toliko pohvalno ima reći na račun njegovih dostignuća i kao čovjeka lično, govori čovjek bez kojeg odbojka ne bi bila ono što jeste, čovjek kojeg odbojka voli, a on nju i više od toga.

Gordan K Čampar

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.