KOLUMNA – Gordan K. Čampar – DVA ARŠINA A JEDAN APLAUZ
Aplauzi za kačamak, krempitu i burek koji i nije bio najbolji, imalo je adresa na kojima je taj zalogaj po mnogima bio ukusniji, skoro pa suze za njima, pomislih probudio se narod a ono zaspo ko nikad. Ne, ne smeta mi to, čak sam mišljenja da je gradska administracija trebala reagovati, spašavati te adrese uz koje su rasle mnoge generacije,
Ali…
Otkuda naprasno toliko brige, za jednim od takvih mjesta, gdje su bili ti dlanovi kada je „Kultura“ padala na koljena, kada su, da ne nabrajam rušene građevine i skidani brojevi sa važnih adresa ovoga grada, nekad Podgorice, juče Titograda, danas opet Podgorice i tako redom.
Mišljenja sam da su tada bili potrebniji i da su se trebali čuti do neba a odzvanjati do sada, pa bi i ovi današnji imali više smisla.
Pitam se; u nadi da nas je mnogo takvih, dokle će stomak biti brži od mozga, kaldrma biti teatar a ne izraz revolucionarnog bunta, da ne pristajemo na sve što nam se nudi, da pokušamo pronaći sebe i neko bolje „sjutra“.
Drži se voljeni grade, po navici, nikada ti i nije bilo lako!