KOŠULJA BIJELE BOJE – Gordan K Čampar

Gordan K Čampar – Košulja bijele boje

Čikma k’o i svaka druga, uska, klizava, sa vešom rastrtim do iznad glava, ponegdje se i saginjati moraš da se nebi upleo u nogavice nekog dugajlije. Na jednom prozoru, uvijek je bila, jedna košulja bijela, i čuo se šapat violine. Gledao sam danima sve je isto bilo, prolazio sam često, u prolazu, po nekoliko puta dnevno. Košulja, odškrinut prozor, ili zatvoren i bez nje.
Nagađao sam , uzalud, nijesam mogao naći odgovor, zaticao sam sebe da često razmišljam o toj slici. Dani koji su prolazili nijesu davali odgovore.

Tu noć je lila kiša kao iz kabla, mnogi od gostiju u restoranu su se zadržavali i duže od planiranog, padala je, oluci nijesu pristizali.
Čulo se zvono, otvorih vrata, stajala je djevojka, pokisla, raščupane kose, u onoj košulji bijeloj, ispod koje su se nazirale tamne nabrekle bradavice, valjda od kiše i stude, sa kutijom od violine na ramenu.

“Hladno mi je i gladna sam”, jedva čujnim glasom je prozborila, ne nazivajući veče.

Oči pune nekog jada, nema suza, valjda ih je potrošila, skupi mi se nešto, umalo ih ja ne pustih, zbunjeno se pomjerih sa vrata, ona k’o poslušan pas uđe zamnom. Pratila me je u korak, odbi da sjedne za stolom, kao da je znala raspored, provuče se pored šanka i zamače put vrata koja su je sakrivala od pogleda.

Jela je brzo, ko da joj neko otima, košulja se sušila i obrisi grudi su nestajali, bilo mi je manje neprijatno. Na ponudu četke za kosu jedne od žena iz kuhinje, ovlaš je odgovorila;

“Ne umijem”.

Bili smo u nevjerici, jedna od žena je raščešljavala zamršene uvojke, ona je zabacivala glavu, bila je lijepa, košulja bijela joj je dobro pristajala, iako očigledno isprana svakodnevnim pranjem, bilo mi je napokon jasno, zašto je svakog dana bila na prozoru.
Pogledom je lutala od jednog do drugog, kao da je pamtila lica, nikom nije bilo od priče, vazduh je postao gust od tuge, ona je polako dolazila sebi.

Otkopča kutiju, iz nje izvadi naoko otrcanu violinu, tiho reče;

“Mogu li”, ne stigoh klimnuti glavom, ona šmugnu put sale.

I zajeca violina, valjda ona tako plače, ne suzama, nego vriskom. Tajac. Svi su u mrtvoj tišini odlagali escajg iz ruku, nikome nije bilo do razgovora. I oluci prestadoše davati ritam, zakivala se noć.

Nestvarno vrijeme, kao spušteno od nekud naprečac, ljudima se samo otimao po neki prazni pogled, neki uzdah, suze su se mnogima slivale niz lice.

Završila je, i nekako, ko da nije sa ovog svijeta, nakloni se i zagleda u violinu, korakom k’o da vrijeđa pod, odlazila je, vrata su srećom bila otvorena, ja ih sigurno nebih umio otvoriti.

Kada je već izčeznula, aplauz je počeo jesti tišinu, toliko dug i jak da ga je morala čuti.

Djevojka sa bijelom košuljom.