PIŠEM SAMO GOSPODO – Ana A. Ičević Vuković

PIŠEM SAMO GOSPODO

…nekad ne dovršim stih nažalost

prekine me tiho, lako, poput sna

govor nijemih sa pogledom plitkim

kada se pitaju, ko sam zapravo ja

pišem samo, gospodo, ne zamjerite

ne otkidam vašu već od svoje duše

uzmem onoliko koliko mi treba

da nalijem  svoje  i vaše suše.

I čitajte, može na glas, još i bolje,

palac o palac znalački nek maše.

Ništa nije niklo bez povoda samo

sve je ipak, zajedničko, prošlo, naše

i sad bih da molim, ne dirajte mi stih

ja u njemu živim, ne u trenu samo.

nađi se, dovrši se, kako god za znaš

nije naše ono što drugima damo

naše je samo ono što su dali

sa namjerom il’ bez misli, njihov hir

ne štedi, polupaj, da do sebe dođeš 

jer jedino tamo naći ćeš svoj mir.