Kuća žute boje

KUĆA ŽUTE BOJE

Poštar je zvonio dvaput, nije mi se ustajalo, što znojavi snovi, što nekakve slutnje prikovale me uz zaglavlje, ali red je, dobar čovjek, a zvoni dvaput, pošta je drugojačija, sigurno, ostavio bi on kraj praga, da nije takva.

Popismo po neku, on nevoljno preko vrata, ja zagledan u kovertu, žuta, nježno spakovana, ivice povijene od selidbe sa mjesta na mjesto, od ruku do ruku.
Ne prepoznajem rukopis, fin, kitnjast, moje ime, nešto nalik malom srcu u ćošku, ali nijesam siguran, mada nešto jeste.
Početak sam pretrčao, zbunjen, tražeći ime na kraju, da vidim ko piše, a ono ona, iz sna, sa puno tajni, sa očima kao modri vir, ona, da, da, ipak ona.

Zapamtih samo par zadnjih riječi – Čekaću te kod male žute kuće, na kraju šora -, zapamtih i ime.

Počeh trpati par stvari, u neki kofer bez ručke, put voza da noć ne propadne, da stignem, daleko je, a i šor treba pronaći, kućicu ću lako prepoznati, znam kako izgleda, mogao bih je nacrtati da sam malo vičniji. Veći mi je kofer trebao za misli, sjećanja, protraćene godine bez glasa, za nade zamotane u tugu, samoću i jad.
U jednoj ruci njega a drugoj onaj bez ručke, krivam na jednu stranu ko da mi je jedna noga kraća, ali idem, moram je pronaći, da vidim, je su li dunje na ormaru, i je li nikla bijela ruža, ima li koji pupoljak na njoj.

Duga noć, ko đavolja, sna niodkuda, promiču krajolici, narod se došaptava k’o da nešto kriju od mene, kondukter cijelu noć juri neke jadnike bez karte.

Neznam kako nađoh šor, obretoh se u njemu, k’o pašče po sentu, valjda, dug, kućica na svaki korak, ne vidim žutu.
Evo je, nije k’o ona iz sna ali slična, mala i žuta. Od cigle, prvi put vidim ciglu takve boje, nije ona tamna, svijetlo žuta, k’o sunce u jutro. Uska vrata, potamnjela od vremena, ogromna kvaka na njoj, prozori zatvoreni, udarih kapijom nekoliko puta jako, da dam do znanja da dolazim.

Niko ne čuje, nema ni ruže, provirjeh kroz zamućeno staklo, nemaše ni dunja, ormar poluotvoren, prazan. Nema ni mirisa obećane kafe.
Nema ni nje. Samo pas, i on žut, odmjeri me nekoliko puta, manu repom i stade. Spustih kofer, onaj sa brigama ne ispuštam iz ruku, da mi ga neko ne ukrade, pa se otruje nedaj Bože, ja sam navikao, otupio.
Sunce se gubilo u daljini, ja utrnio od praga, bolje da krenem, neznam kuda ali je vrijeme. Ili da sačekam još jedno sunce, možda dođe sa njim.

Obrnu sunce još jedan krug, nema je.

Stablo dunje prazno, bješe neko pobrao, ruže i one ubrane, bolje da krenem, nijesam lupao kapijom pri izlasku.
Žuća je klimao glavom, otresaujući s’ vremena na vrijeme, krupne kapi jesenje kiše, koje su padale uz tihi bat, meni nijesu smetale.
Koljena su pomalo klecala, a on mahao repom, k’o da maše.